Duško Trifunović legenda jugoslovenske rok lirike

Pesnik je bio bez ikakve tajne

I dalje žive pesme mu bajne

Pesnički zanat najbolje kroji

Da njegov stih svakome stoji

I daruje, daruje autor nam rime

Da se i danas ponosimo njime

Pesnik, a izbeglica koliko to boli

Kad mora da ode pisac iz kraja koji voli

Duško na izbegličkom putu

Imaše sudbinu krutu

A srce mu ostalo ipak blago

Nastavi da stvara književno blago svima nam drago

Ni nagrade ne znače pesniku više

Kao kad čitava sala peva poeziju koju Duško piše

Jer sve je kao pesnik reče sad i nikad više

Dajte šansu pesniku dok diše

Ne dajte da pesme rat izbriše

I sve je Trifunović bio disao tiše

Otkada njegove knjige spališe

Što znači tuga pamti vreme

Kad pesnik nosi izbegličko breme

I breza na mesečini nije istog kova

Kao breza iz rodnog sela njegova

Daljine ništa nisu i u tami

Stihovi pesme ožive sami

Šta deca znaju o zavičaju

Ne zaborave ni kad negde drugo prebivaju

A zlatni ključić i Duško nosi

I iskru kulture zvezdama prenosi

Nove bisere poezije niže noću

Visoko gde se pesnik povukao u samoću

Prijateljima bivšim i budućim novim:

Pamtite ga po pesmama njegovim!

U Mominom tonu

Koračam polako stepenicama kao brod po Savi
Evo me danas, a dugo me nije bilo na Avali
Dok Košava toplim talasom sa Dunava stiže
Ja svakim korakom sam simbolu Beograda bliže
I gledam zadihana reljefe uglačane
Rukama Ivana Meštrovića narodne nošnje klesane
Spomenik Neznanom junaku
Još je svetlost u mraku
Dugo te nema na obali Dunava junače
A sve je ostalo isto kao inače
U Skadarliji još se peva dok Danica blista
A zora sviće uz pesmu kristalno čista
I Sava je ista ostala
Splavovi puni stižu sa njenih obala
I budi se grad
Večito mlad
U jedinstvenom Beogradskom tonu
Po Mominom kulturnom bontonu
Pruža još ruke putniku namerniku
Beograd ne menja svoju sliku
Kalemegdan ima isto poznato lice
Kad prođeš korzom Knez Mihailove ulice
A Vračar je dobio skver pisca Valtera
Mačvanska je sada ulica Mome Kapora
Da li večeras u snu neke nove priče piše
Dečak što igrao se tu nekada školice
I sluša dok čitanje u Čuburskom parku traje
Pored Spomenika Petra Kočića šta je
A Ada i dalje plavu zastavu veje
I sve je isto samo nas više na Adi nije
Tek nostalgija dopluta neka izdaleka
Kao poruka u boci od dveju Beogradskih reka
Poziv za banket nam kralj leptira šalje
A reka Una je lepa kao nekad i dalje
Putopis iz biografije samo
Slobodan pogled do prozora tamo
Onda i sad život piše legende svoje
Za beleške u omotu od zelene čoje
Nisam ti to pričala ja provincijalka
Tek skica crtača i dama slikarka
I nastaje još jedna knjiga jer imala je pravo
Milena (Barili) dok je bojala nebesko plavo
Ne nema drugog dnevnika zavičaja
Sanja se u tonu neba Mominog kraja
Jer pisac nije nikad bez adrese
U svesci rodnu grudu ponese
I da li je slučajno ili sudbina prava
Da sad su čuvari Vračara Kočić, Momo i Sv. Sava.

  

    

Small Space ENTRYWAYS Design Ideas

Haiku

http://en.calameo.com/read/005043597aac7f4e3fd9a