Pesnik je bio bez ikakve tajne
I dalje žive pesme mu bajne
Pesnički zanat najbolje kroji
Da njegov stih svakome stoji
I daruje, daruje autor nam rime
Da se i danas ponosimo njime
Pesnik, a izbeglica koliko to boli
Kad mora da ode pisac iz kraja koji voli
Duško na izbegličkom putu
Imaše sudbinu krutu
A srce mu ostalo ipak blago
Nastavi da stvara književno blago svima nam drago
Ni nagrade ne znače pesniku više
Kao kad čitava sala peva poeziju koju Duško piše
Jer sve je kao pesnik reče sad i nikad više
Dajte šansu pesniku dok diše
Ne dajte da pesme rat izbriše
I sve je Trifunović bio disao tiše
Otkada njegove knjige spališe
Što znači tuga pamti vreme
Kad pesnik nosi izbegličko breme
I breza na mesečini nije istog kova
Kao breza iz rodnog sela njegova
Daljine ništa nisu i u tami
Stihovi pesme ožive sami
Šta deca znaju o zavičaju
Ne zaborave ni kad negde drugo prebivaju
A zlatni ključić i Duško nosi
I iskru kulture zvezdama prenosi
Nove bisere poezije niže noću
Visoko gde se pesnik povukao u samoću
Prijateljima bivšim i budućim novim:
Pamtite ga po pesmama njegovim!
No comments:
Post a Comment