Evo me danas, a dugo me nije bilo na Avali
Dok Košava toplim talasom sa Dunava stiže
Ja svakim korakom sam simbolu Beograda bliže
I gledam zadihana reljefe uglačane
Rukama Ivana Meštrovića narodne nošnje klesane
Spomenik Neznanom junaku
Još je svetlost u mraku
Dugo te nema na obali Dunava junače
A sve je ostalo isto kao inače
U Skadarliji još se peva dok Danica blista
A zora sviće uz pesmu kristalno čista
I Sava je ista ostala
Splavovi puni stižu sa njenih obala
I budi se grad
Večito mlad
U jedinstvenom Beogradskom tonu
Po Mominom kulturnom bontonu
Pruža još ruke putniku namerniku
Beograd ne menja svoju sliku
Kalemegdan ima isto poznato lice
Kad prođeš korzom Knez Mihailove ulice
A Vračar je dobio skver pisca Valtera
Mačvanska je sada ulica Mome Kapora
Da li večeras u snu neke nove priče piše
Dečak što igrao se tu nekada školice
I sluša dok čitanje u Čuburskom parku traje
Pored Spomenika Petra Kočića šta je
A Ada i dalje plavu zastavu veje
I sve je isto samo nas više na Adi nije
Tek nostalgija dopluta neka izdaleka
Kao poruka u boci od dveju Beogradskih reka
Poziv za banket nam kralj leptira šalje
A reka Una je lepa kao nekad i dalje
Putopis iz biografije samo
Slobodan pogled do prozora tamo
Onda i sad život piše legende svoje
Za beleške u omotu od zelene čoje
Nisam ti to pričala ja provincijalka
Tek skica crtača i dama slikarka
I nastaje još jedna knjiga jer imala je pravo
Milena (Barili) dok je bojala nebesko plavo
Ne nema drugog dnevnika zavičaja
Sanja se u tonu neba Mominog kraja
Jer pisac nije nikad bez adrese
U svesci rodnu grudu ponese
I da li je slučajno ili sudbina prava
Da sad su čuvari Vračara Kočić, Momo i Sv. Sava.
No comments:
Post a Comment